POSTED BY HDFASHION / April 4TH 2024

Паоло Роверси у Галлиера мусее де ла моде де ла вилле де Парис

<п цласс="МсоНормал">Ово није само велика – највећа, заправо – изложба радова Паола Роверсија, то је и његова прва у Паризу, граду у којем је његова каријера модног фотографа започела 1973. године. Изложба је отворена у париском музеју моде Палаис Галлиера. Организатори су сакупили 140 фотографских радова, укључујући неке које јавност никада раније није видела, додали ствари попут часописа, лоокбоокова, позивница са Роверсијевим снимцима и Палароида фотографа. Све ово је саставила Силви Лекалије, главни кустос музејске колекције фотографија. Први пут представљени заједно као прослава Роверсијевих 50 година у фотографији, они показују посетиоцима шта спада у његову уметност и како она функционише. <п цласс="МсоЛистПараграпх"><стронг>

<п цласс="МсоНормал">Огромна већина Роверсијевих радова уопште, а посебно на овој изложби, су портрети (иако има и фотографија његовог омиљеног фотоапарата и једног пса можда и његовог омиљеног, али и они су својеврсни портрети). А захваљујући специфичности његовог рада, велика већина портрета су модели; сарађивао је са свим познатим манекенкама у последњих 30 година, али ретко снима портрете познатих личности. Али чак и када снима познате моделе, он никада не репродукује клишее познате јавности: своје субјекте не приказује као секси богиње, кокетне девојке, андрогене андроиде или друге популарне стереотипе. У једном од својих интервјуа, Роверси каже следеће о својој уметности, иако је назива „техником“, а не „уметношћу“: „Сви имамо неку врсту маске изражавања. Кажеш збогом, смешкаш се, плашиш се. Покушавам да скинем све ове маске и мало по мало одузимам док вам не остане нешто чисто. Нека врста напуштања, нека врста одсуства. Изгледа као одсуство, али у ствари када постоји ова празнина мислим да унутрашња лепота излази на видело. Ово је моја техника." <п цласс="МсоНормал">Кејт Мос не личи на краљицу хероинског шика, Наталија Водјанова не личи на уплашено лане, а Стела Тенант не личи на Орландо Вирџиније Вулф. Оно што се свима њима дешава је управо оно што Роверси каже: скида све ове маске док не остане само нешто чисто. Парадоксално, ова раздвојеност коју ствара његова камера не појачава дистанцу између посматрача и модела, већ је смањује, приближавајући нам их у њиховој људскости, са свим њиховим личним идиосинкразијама. То је посебно уочљиво у серији Нуди, која је почела 1983. голишавим портретом Инес де Ла Фресанж за Вогуе Хомме, снимљеним на врхунцу њене каријере, а потом настављена као његов приватни пројекат, где је фотографисао познате и не тако познате. модели. Увек на исти начин – голи портрети у пуној величини, који гледају директно у камеру, под директним пуним светлом без сенки, снимљени црно-бело, а затим поново снимљени на полароид 20к30 – и овај наизглед дистанцирајући и обједињујући ефекат има створио посебну дубину и изражајност. Они су сакупљени на изложби у посебној просторији – и то је можда њен најдирљивији део, јер ова нага тела су лишена сваке сексуализације. <п цласс="МсоНормал">Уопштено говорећи, Роверси воли да ради са 8к10 полароид камером, филм за који се више не прави, а фотограф је, како је рекао, купио све што је могао да нађе. Ова камера се асоцира на његов препознатљив и веома препознатљив стил који користи боју и светлост за стварање ефекта слике. Чак и када користи друге камере, ефекат је ту. Многи су покушавали и покушавају да копирају овај ефекат, али резултат је обично нешто што подсећа на рад АИ. Роверсијев оригинални магични реализам може се видети до детаља на изложби – у његовим снимањима за Вогуе Франце, Вогуе Италиа, Егоисте и Лунцхеон, у његовим кампањама за Иохји Иамамото, Цомме дес Гарцонс и Ромео Гигли. Рад сценографа изложбе Ање Мартченко, која је креирала неколико својих препознатљивих тромпе-л’œил у облику прозора или благо отворених врата која емитују светлост, наглашава употребу светлости коју је мајстор користио и метафорички и дословно. <п цласс="МсоНормал">Али сама интеракција Паола Роверсија са модом, са модним колекцијама, прилично је јединствена – он снима на начин који то чини секундарном темом слике, али фотографије не престају да буду мода. Како сам каже: „Одећа је велики део модне слике. То је велики део теме. Чак и ако је за мене свака модна слика попут портрета – сваку слику видим и третирам као портрет, жене или мушкарца или дечака – али одећа је увек ту и може много да допринесе интерпретацији слике. теже.”